Резултати наших ученика

 

ТАКМИЧЕЊА И СМОТРЕ У ОРГАНИЗАЦИЈИ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ у школској 2015/16. години

ТАКМИЧЕЊА СМОТРЕ
ОКРУЖНО РЕПУБЛИЧКО ОКРУЖНА РЕПУБЛИЧКА
 Сања Марковић II1, историја (3.место)  Ана Вилотић III2, електроника (2. награда) Александар Којић III2, информатика (1.место)  Јована Јездимировић II2, енглески језик (3.место)
 Дејан Вујић IV1, енглески језик (3.место)  Арсен Ђурђев III2, информатика (1.место)  Теодора Јездимировић II2, енглески језик (3. специјална награда)
 Бојана Ђукић II1, Књижевна олимпијада (3.место)

Стефан Маринковић III1, 

рецитовање (5. место)

 Сања Марковић II1, Књижевна олимпијада (3.место)

 Теодора Живановић II1, Књижевна олимпијада (3.место)

 


ОСТАЛА ТАКМИЧЕЊА у школској 2015/16. години

 

ВИДОВДАНСКА  НАГРАДА

УДРУЖЕЊА РАЂЕВАЦА У БЕОГРАДУ ЗА 2016. ГОДИНУ

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО «БОЈЕ ЗАВИЧАЈА»

Прва награда : Љубица Пајић  Средња школа , Крупањ II-1   разред

Друга награда : Деспотовић Александар  Средња школа, Крупањ III-1 разред

Трећа награда : Слободан Средојевић Средња школа  Крупањ IV-1разред

 

 2 1   33
Друга награда Прва награда Трећа награда

 

 

ПОЕЗИЈА «ПЕСМЕ ЗАВИЧАЈА»

Прва награда: Магдалена Матић, Средња школа Крупањ, III разред, за песму  "ДОМОВИНА".

 

Домовина

Странче, ово је земља моја!
Она велико срце има.
Топлоту своју, као и љубав,
Несебично ће поклонити свима.

Ови људи су добри,
Сваког госта угостити знају,
Слободно пружи корак
и ходи ка мом завичају.

Понос је, странче, овде бити,
Родити се, живети
И очи склопити.

Моји преци
Праћени ратом, крв лише
И од непријатеља
Земљу ову избавише.

Голготу и муку
трпеше генерације многе.
Сада је моја земља
Коначно, чврсто
Стала на своје ноге.

Када једном изнад ње видиш
небо препуно птица,
Поља пуна цвећа,
Жубор река
И весели осмех дечијег лица
Знаћеш да си у домовини мојој. 

 

ПРОЗА «РЕЧИ ЗАВИЧАЈА»

Прва награда: Александар Деспотовић, III-1 рaзред Гимназија Крупањ , за причу "ТАКИША"

Такиша

Била је прохладна мартовска ноћ те 1923. године. Ветар је језиво завијао по пољу разносећи лавеж паса и шкрипу зарђалих, отрулелих капија које су се под налетом олује отварале и затварале. Стара крушка необично се извијала према небу и сва у ломномзаносу гранама стругала о трошни зид омалене куће у којој живљаше Мијат, проседи мршави старац, са синовима и женом својом.

Те ноћи Мијат је уснио чудан сан.Пред очима му се појави један део села, и он познаде своје двориште и стари дрвени вајат покривен шиндром који је наследио. Сем тога, не беше ничег више. Ни вешто озиданог бунара, ни чардака од ораховине, ни воћњака. Ничега што сада има. Изненада пред њим искрсну један млади момак, дуге густе браде и у белој кошуљи те журно и, као у бунилу, поче превртати земљу и копати баш на оном месту на ком беше посађена крушка, крушка Такиша коју Турци са собом донеше још двеста година пре.

Мијат се трже из сна као да га је неко ошамарио. Нали себи чашу воде, испи је и поново безбрижно утону у сан.

Целог следећег дана размишљао је о момку из сна покушавајући да се сети бар још неког детаља. Прогањала га је мисао о томе шта је тај младић копао баш у његовом дворишту и баш на месту његове крушке.

Још као дете је слушао разне дедине приче: о богатим турским трговцима, о суровим спахијама који своје огромно богатство закопаваху баш испод крушака, али никада није поверовао у њих. Међутим, оне му се сада учинише тако могуће и стварне.

Никоме не исприча за сан, већ одлучи да истог дана са синовима обори крушку, правдајући се како су им потребна дрва за огрев , а и сама крушка беше већ престарила и клонула, па ће бити више користи за огњиште него за двориште.

Увече, кад сви поспаше, а пун месец обасја старе кровове и оголеле гране, Мијат се подиже из постеље и искраде из куће у највећој тишини како не би пробудио остале. Одабра нешто од скромног алата који је имао, те се упути право на место на ком посекоше крушку. Ту је дуго стајао (он, или нека демонска сила у њему) гледајући у отрулели пањ који оста иза крушке. Поново се присећао сна и дединих прича, док му се стрепња увлачила под кожу, а старачко срце необично јако лупало у грудима. Био је испуњен чудном снагом и вољом и са лакоћом је замахивао и копаоцепајући жиле што осташе од дрвета, и дробећи земљу. То га подсети на младе дане, те се и сам осмехну. Копао је дуго и посвећено док је зној обливао његово наборано чело  и лепио се на кошуљу која беше већ сва мокра. Био је преморен и исцрпљен и једва је стајао. Помишљао је да одустане схватајући да ту нема ничега сем разривене земље и камења. Али,онај демон који га беше испунионагнаше га да још једном јако замахне, као да жели да зада последњи ударац рањеној звери. Замахну. Одјекну јако као кад удари метал о метал. Његово лице се озари, он грчевито поче превртати земљу рукама, ногама, чим год је стигао. Пред старцем се указа блатњава посуда налик на ћуп завијена у платно. Он је у журби и нестрпљењу размота и отвори. Завуче руку унутар ћупа, и његове старачке испијене очи угледаше злато, по први пут у животу. Од радости не могаше да изговори ни реч, покуша да устане, да се мало прибере, али паде на месту мртав. Паде у исту ону јаму коју је, и неслутећи, по својој мери ископао.

Прође много година од Мијатове смрти, а синови његови се поженише и накуповаше силна имања од злата очевог, и посташе газде, али умираше у тешким мукама један за другим проклети и осуђени на пропаст онога дана кад злато засија у њиховим рукама. И деца њихова рађаше се убога и болесна, и умираше  млада и нејака. И земља њихова остаде пуста. Од кућа остаде само један оголели камен који чак и на месечини има златни одсјај.

У мом крају до дан- данас живи легенда о Мијату. Препричава се радо и са пуно жара, али се ретко ко усуђује да искорени такише, па оне труну и умиру са тајном испод корења.

 

 

Друга награда: Марија  Марковић,  IV разред Средња школа Крупањ, за причу "МАЈАЛУК"

Мајалук

                Сви су већ били у својим кућама када су се Марко, Јован и Петар искрали и пошли пут другог села како би испунили обичај који је могао променити живот једног од њих.

                Сваке године уочи Ђурђевдана момци би убрали струк коприве, окачили га на капију куће девојке која им се свиђа и ако би се у току ноћи док вене коприва увила према његовој кући, то је значило да ће се девојка удати за њега. Последњи корак био је да се капија украде и сакрије од девојке.

Јовану, који је био најмлађи међу пријатељима, ово је био први пут, док је Марко имао дуг стаж у крађи капија. У једном селу у ком је било доста девојака очеви су због њега уочи Ђурђевдана скинули капије и сакрили их у магазе, а на улазу у двориште везали псе. Петру је ово био други пут и због батина које је добио није се радовао што поново доводи себе у опасност. Претходне године мислио је да ће успети. Окачио је коприву, она се окренула према његовој кући, али када је покушао да је скине, капија је гласно шкрипнула и „дозвала“ оца девојке који је будан чекао који ће мангуп тако нешто покушати те године. Истрчао је са штапом у рукама, загањао Петра и, нажалост, сустигао га.

Овог пута Марко и Петар наговорили су Јована да крене до куће девојке која му се свиђа, распитали су се из ког је села и где тачно живи. Само је требало пронаћи пут у мраку. Иако је Јован наваљивао да коприву убере на својој ливади, убедили су га да то не ради.

„Док дођемо до села и ти ћеш се осушити, а камоли биљка, успут ћемо, поред потока, тамо има колико ти душа жели.“

Ишли су најпре кроз жито, а онда путем поред гробља. Од тренутка када су га прошли Јован је имао осећај да их неко прати. Били су већ надомак села и требало је убрати мало коприве које је ту било и била је веома висока за тај део године. У тренутку када су се нагели да је одберу нешто иза њих зашушка и гласно залаја, а они од шока ускочише у ону коприву и почеше да беже. Није им дуго требало да схвате да их је Марков пас пратио и да су прекривени плиховима.

„Само ово да се заврши,три дана ће ми требати да се опоравим, а онда ћу одрати ту твоју сеоску луталицу!“, викао је Петар коме је чак и лице било црвено јер је наглавачке улетео у жбун. Убрзо су дошли  до села, али је тамо већина капија била поскидана.

„Види, Марко, и овде су чули за тебе.“

„Ма немој, ти знаш! Видиш да је на Весниној кући капија још ту, иди, Јоване, закачи коприву, а ти Петре боље иди расхлади се у потоку, види како ти је лице набубрило, шта ћеш сутра рећи гостима на слави?“

Јован је отрчао до капије, окачио коприву, а онда су сели поред плота и чекали. Када је већ завела, почели су да је загледају.
„Шта ви мислите, да ли је према мојој кући? Колико смо кривудали док смо долазили, више ни не знам у ком је правцу.“

„Као да смо дошли са Марса, па тамо је, иза шуме, а ја бих рекао да се савила према шуми. Шта ти кажеш, Марко?“

„Јесте, према шуми је, скидај капију Јоване, крећемо. Окачи на плот ону твоју белу марамицу, да зна да си ти био.“

Следећег дана, заједно са гостима, у Петрову кућу стигла је и вест да је неко баби Јели која живи сама пуних педесет година, још од кад је постала удовица, неко украо капију и још оставио своју марамицу.

Ни Марку, ни Петру није било јасно како су успели да погреше кућу, а за утученог Јована непрестано су смишљали подругљиве надимке и шале којима је чак и он морао да се насмеје у својој несрећи.

„Ма шта ти је Јоване, није се коприва ни нагела према твојој кући, него према гробљу, не верујем да ће се баш са 87 година удати за тебе.“

                Планирали су да наредне године све ураде како треба, међутим, с јесени Марко се оженио, а следеће године и Петар. Јован је упркос првом неуспеху поново покушао идуће године, али капија је била унапред скинута, тако да се и он после три године од немилог догађаја оженио другом девојком.

 

Видовданска награда, у знак признања за труд, таленат и љубав према завичају, Епархија Шабачка и Удружење Рађеваца ПОСЕБНУ НАГРАДУ додељује :  Магдалени  Матић

 

Додела Видовданске награде за 2016 обавиће се 25.06.2016. године у просторијама Југословенског музеја кинотеке, у улици Узун Миркова 1.

Председник Удружења  

Живорад Поповић